Зашто је срушен Певац?

Данас сам чуо вест да је још једна култна кафана, локал, место, срушен у налету Н.Н. лица у, вероватно, наранџастим униформама. Тако се „Певац“ придружио мору кафана и локала који више не постоје. Од оних локала и кафана које су још на својим местима, некако одједном се створила какофонија непрепознатљивих облика које прелазе из ресторана брзе хране, преко посластичарница до пекара. Све, само не више оно што су биле.

Мало сам размишљао зашто је то тако и схватио сам да та места, култна места, места у којима се чувала душа Београда, тако јако пеку оне који су дошли у овај град и донели своје село са собом. Пеку их и стално их подсећају да су нови у овом граду, да нису рођени ту, да нису задојени београдским асфалтом. Боли их кад не разумеју градске „форе“, кад не разумеју „градски језик“. Пече их и београдска кошава, не схватају како такав ветар може да дува у граду а да рођенима овде не смета.

И онда креће њихов осветнички поход. Заврше школе и факултете (или купе дипломе и докторате), запосле се, постану „политички подобни“ одлучујућим гарнитурама и, кад се одједном нађу на месту са којег могу да одлучују, експлодира у њима дуго скривана бахатост и сви они ожиљци које су скупљали годинама због своје тврдоглавости и неразумевања зацрвене им се на челима. И онда крећу  у мисију да затру и сруше све оно што је симбол њиховог неразумевања града. Са сваким срушеним локалом и кафаном, они се свете оним девојкама које су их презирале и оним „екипама“ које нису хтеле да их приме јер су понели завичајно село са собом, уместо да постану Римљани. Управо варварски газе све што Београд чини Београдом.

Осим тог лечења комплекса, убијају две муве једним ударцем (тако их је ђедо уч`о), подижу себи споменике за живота, што монументалније и соцреалистичније, само да би могли да се „земљаку“ похвале да имају веће обележје од комшије, иако је исти зарадио велике паре кад је радио у Вијени код Беча.

Има ли ко да их спречи у томе? Заправо и нема. Оне цуре што су топиле београдски асфалт својим корацима одавно нису више у Београду, расејане су по свету, као и оне градске екипе, које су се на време одселиле и оставиле рану у ткиву Београда која ничим не може да се залечи. Уосталом, као ни рана коју носе ови што мењају описа Београда данас.

Београд, рањени град, како год да окренеш…

Роми, Цигани и остали…

Каад год наиђемо на неки документарац о Циганима, просто пожелим да продам кућу и све да им поделим, толико је то срцепарајуће направљено. Те живе тешко али поштено, те неки их воле а неки и не воле, те немају образовање, те раде најмање плаћене послове…

Па онда крене набацивање кривице за тежак положај Цигана, па се мало пореди како нека деца, наравно српска, имају све а Циганчићи их све гледају са стране и као не смеју ни да приђу, као они су изопштени из друштва.

Па ми паде на памет како би било баш лепо да неко направи документарац о правим Циганима, о онима који се баве подвођењем деце, о организацијама просјака, о оним Циганима који здравом детету пребију руку или ногу да би боље просио или добијао већу помоћ од свих нас. О оним Циганима који упадају у туђе куће и краду туђе ствари, који ти дођу и ноћу поберу све вишње из баште па ти сутра на пијаци нуде исте те вишње, о оним Циганима који просе по гробљима окићени са по седам златних ланаца. О оним Циганима који краду шахтове и поклопце са бандера и које није брига да ли ће сутра неко туђе дете да гурне руку на живу струју. О оним Циганима који краду исту ту струју а рачун који сви ми плаћамо се лагано увећава. о оним Циганима који имају право изнад нас осталих да не региструју своја возила, да не полажу возачки испит а учествују као возачи у саобраћају. О оним Циганима који имају право да шибају коње у сред града Београда у којем је законом од 1948. забрањен улазак запрежним возилима у исти док ће вама 47 инспекција доћи ако викнете мало гласније на комшијског пса.

Е, о тим Циганима бих волео да се неко усуди да направи документарни филм. Знам ја каква би реакција била на једно такво уметничко дело, али ипак…